)
Diplomska predstava “Ničiji” studenta glume Đure Brstine u klasi Dragana Petrovića, red. prof i ass. Mine Obradović u produkciji Fakultet dramskih umetnosti – večeras na sceni Petar Kralj.
Reč dramaturga:
U svetu ispod površine kuća i stanova, postoje podrumi i skloništa i u njima obitavaju neki ljudi koji će reći da su nekad imali lep život i da su mnogo voleli i grlili ili nisu uopšte voleli i mrzeli su da grle, ali pošto im život odavno nije lep, to sad nije važno. Niko ih se više ne seća.
Oni nose duge brade ili se namerno stalno briju i tako se sećaju života.
Oni nose poderane jakne ili ih namerno krpe svaki dan i tako se sećaju života.
Oni prave krevete od novina ili namerno čitaju crnu hroniku i tako se sećaju života.
Oni su oko drugih ili namerno prolaze pored drugih i tako se sećaju: sećaju se da su bili deca, da su pili limunadu na terasi ili je to bila oranžina, ali bilo je nešto mnogo lepo i slatko. I bilo je mnogo davno: kad je život mirisao na čisto i kad vazduh nije bio težak od vlažnog skloništa, što jedino mora da zaštiti od kiše.
Ovo je priča o onima koji su mnogo sami i plaše se da dele i plaše se zvuka sirene, a najviše se plaše hladnoće jer posle nje, najviše boli.
O Novoj godini.
O deci.
O ničijima.
O snegu i onome što uvek dođe posle njega.
Sofija Dimitrijević
Diplomska predstava “Ničiji” studenta glume Đure Brstine u klasi Dragana Petrovića, red. prof i ass. Mine Obradović u produkciji Fakultet dramskih umetnosti – večeras na sceni Petar Kralj.
Reč dramaturga:
U svetu ispod površine kuća i stanova, postoje podrumi i skloništa i u njima obitavaju neki ljudi koji će reći da su nekad imali lep život i da su mnogo voleli i grlili ili nisu uopšte voleli i mrzeli su da grle, ali pošto im život odavno nije lep, to sad nije važno. Niko ih se više ne seća.
Oni nose duge brade ili se namerno stalno briju i tako se sećaju života.
Oni nose poderane jakne ili ih namerno krpe svaki dan i tako se sećaju života.
Oni prave krevete od novina ili namerno čitaju crnu hroniku i tako se sećaju života.
Oni su oko drugih ili namerno prolaze pored drugih i tako se sećaju: sećaju se da su bili deca, da su pili limunadu na terasi ili je to bila oranžina, ali bilo je nešto mnogo lepo i slatko. I bilo je mnogo davno: kad je život mirisao na čisto i kad vazduh nije bio težak od vlažnog skloništa, što jedino mora da zaštiti od kiše.
Ovo je priča o onima koji su mnogo sami i plaše se da dele i plaše se zvuka sirene, a najviše se plaše hladnoće jer posle nje, najviše boli.
O Novoj godini.
O deci.
O ničijima.
O snegu i onome što uvek dođe posle njega.
Sofija Dimitrijević