)
10 година касније његов траг не бледи. У одсуству, у недостајању још присутнији су његов неодољиви шарм на сцени и ван ње, лакоћа игре и многобројни, разнородни таленти који су ширили неку чудновату радост, и, као вода, налазили свој пут у најразличитије просторе позоришта, у време представа, проба, у време Бифеа, онако како то само таленат уме. Kао да је са собом носио џак својих талената који су излазили, враћали се, расипали се на све стране, моћни, неисцрпни и незаустављиви. Раскошни и јарки, топли и непосредни, препознатљиви свима, они који дотакну срце пре него их мисао примети. Зато их је тешко рационализовати и објаснити. Зато их је немогуће не волети. И приватно и на сцени и на платну и на екрану.
Такав дар је имао Маринко Маџгаљ. Силовит. Нестваран. Неизбрисив.
Умео је да пева, да игра, да засмејава и расплакује, да шармира публику и све погледе у сали усмери у трену на себе. На сцени, глумио је лако, или је то бар тако изгледало, као да лебди тик изнад дасака, никада не демонстрирајући муку, напор и тежину сваког глумачког корака.
Био је радост сарадницима, колегама и публици. Насмејан и топао, спиритус мовенс сваке представе. А недовољно их је одиграо, премало у односу на дар који је имао.
Стални члан Атељеа 212 био је свега 4 године, од 2012. На овој сцени био је Симке, Дојчин Тутинац и Буре у Седам ипо, Гари у Збогом СФРЈ, Гаврило (а ко други?) у представи Свети Георгије убива аждаху, Стив Хајдебрехт у Августу у округу Осејџ и Меркл Франц у Kазимиру и Kаролини. Тако је на папиру. У позоришном космосу, сатканом од чуда и емоција, и даље је ту, снажно присутан у необјашњивој одсутности.
О глумачком умећу, таленту и значају за позоришну и филмску уметност више од оних улога које је одиграо, а свака је била и посебна и упечатљива, говоре улоге које никада неће играти, а које би биле његове.
Од када га нема на сцени, прављене су многе поделе. У готово свакој је, некад само у мислима, а често и изговорено, Маринко Маџгаљ.
10 година касније његов траг не бледи. У одсуству, у недостајању још присутнији су његов неодољиви шарм на сцени и ван ње, лакоћа игре и многобројни, разнородни таленти који су ширили неку чудновату радост, и, као вода, налазили свој пут у најразличитије просторе позоришта, у време представа, проба, у време Бифеа, онако како то само таленат уме. Kао да је са собом носио џак својих талената који су излазили, враћали се, расипали се на све стране, моћни, неисцрпни и незаустављиви. Раскошни и јарки, топли и непосредни, препознатљиви свима, они који дотакну срце пре него их мисао примети. Зато их је тешко рационализовати и објаснити. Зато их је немогуће не волети. И приватно и на сцени и на платну и на екрану.
Такав дар је имао Маринко Маџгаљ. Силовит. Нестваран. Неизбрисив.
Умео је да пева, да игра, да засмејава и расплакује, да шармира публику и све погледе у сали усмери у трену на себе. На сцени, глумио је лако, или је то бар тако изгледало, као да лебди тик изнад дасака, никада не демонстрирајући муку, напор и тежину сваког глумачког корака.
Био је радост сарадницима, колегама и публици. Насмејан и топао, спиритус мовенс сваке представе. А недовољно их је одиграо, премало у односу на дар који је имао.
Стални члан Атељеа 212 био је свега 4 године, од 2012. На овој сцени био је Симке, Дојчин Тутинац и Буре у Седам ипо, Гари у Збогом СФРЈ, Гаврило (а ко други?) у представи Свети Георгије убива аждаху, Стив Хајдебрехт у Августу у округу Осејџ и Меркл Франц у Kазимиру и Kаролини. Тако је на папиру. У позоришном космосу, сатканом од чуда и емоција, и даље је ту, снажно присутан у необјашњивој одсутности.
О глумачком умећу, таленту и значају за позоришну и филмску уметност више од оних улога које је одиграо, а свака је била и посебна и упечатљива, говоре улоге које никада неће играти, а које би биле његове.
Од када га нема на сцени, прављене су многе поделе. У готово свакој је, некад само у мислима, а често и изговорено, Маринко Маџгаљ.