)
10 godina kasnije njegov trag ne bledi. U odsustvu, u nedostajanju još prisutniji su njegov neodoljivi šarm na sceni i van nje, lakoća igre i mnogobrojni, raznorodni talenti koji su širili neku čudnovatu radost, i, kao voda, nalazili svoj put u najrazličitije prostore pozorišta, u vreme predstava, proba, u vreme Bifea, onako kako to samo talenat ume. Kao da je sa sobom nosio džak svojih talenata koji su izlazili, vraćali se, rasipali se na sve strane, moćni, neiscrpni i nezaustavljivi. Raskošni i jarki, topli i neposredni, prepoznatljivi svima, oni koji dotaknu srce pre nego ih misao primeti. Zato ih je teško racionalizovati i objasniti. Zato ih je nemoguće ne voleti. I privatno i na sceni i na platnu i na ekranu.
Takav dar je imao Marinko Madžgalj. Silovit. Nestvaran. Neizbrisiv.
Umeo je da peva, da igra, da zasmejava i rasplakuje, da šarmira publiku i sve poglede u sali usmeri u trenu na sebe. Na sceni, glumio je lako, ili je to bar tako izgledalo, kao da lebdi tik iznad dasaka, nikada ne demonstrirajući muku, napor i težinu svakog glumačkog koraka.
Bio je radost saradnicima, kolegama i publici. Nasmejan i topao, spiritus movens svake predstave. A nedovoljno ih je odigrao, premalo u odnosu na dar koji je imao.
Stalni član Ateljea 212 bio je svega 4 godine, od 2012. Na ovoj sceni bio je Simke, Dojčin Tutinac i Bure u Sedam ipo, Gari u Zbogom SFRJ, Gavrilo (a ko drugi?) u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu, Stiv Hajdebreht u Avgustu u okrugu Osejdž i Merkl Franc u Kazimiru i Karolini. Tako je na papiru. U pozorišnom kosmosu, satkanom od čuda i emocija, i dalje je tu, snažno prisutan u neobjašnjivoj odsutnosti.
O glumačkom umeću, talentu i značaju za pozorišnu i filmsku umetnost više od onih uloga koje je odigrao, a svaka je bila i posebna i upečatljiva, govore uloge koje nikada neće igrati, a koje bi bile njegove.
Od kada ga nema na sceni, pravljene su mnoge podele. U gotovo svakoj je, nekad samo u mislima, a često i izgovoreno, Marinko Madžgalj.
10 godina kasnije njegov trag ne bledi. U odsustvu, u nedostajanju još prisutniji su njegov neodoljivi šarm na sceni i van nje, lakoća igre i mnogobrojni, raznorodni talenti koji su širili neku čudnovatu radost, i, kao voda, nalazili svoj put u najrazličitije prostore pozorišta, u vreme predstava, proba, u vreme Bifea, onako kako to samo talenat ume. Kao da je sa sobom nosio džak svojih talenata koji su izlazili, vraćali se, rasipali se na sve strane, moćni, neiscrpni i nezaustavljivi. Raskošni i jarki, topli i neposredni, prepoznatljivi svima, oni koji dotaknu srce pre nego ih misao primeti. Zato ih je teško racionalizovati i objasniti. Zato ih je nemoguće ne voleti. I privatno i na sceni i na platnu i na ekranu.
Takav dar je imao Marinko Madžgalj. Silovit. Nestvaran. Neizbrisiv.
Umeo je da peva, da igra, da zasmejava i rasplakuje, da šarmira publiku i sve poglede u sali usmeri u trenu na sebe. Na sceni, glumio je lako, ili je to bar tako izgledalo, kao da lebdi tik iznad dasaka, nikada ne demonstrirajući muku, napor i težinu svakog glumačkog koraka.
Bio je radost saradnicima, kolegama i publici. Nasmejan i topao, spiritus movens svake predstave. A nedovoljno ih je odigrao, premalo u odnosu na dar koji je imao.
Stalni član Ateljea 212 bio je svega 4 godine, od 2012. Na ovoj sceni bio je Simke, Dojčin Tutinac i Bure u Sedam ipo, Gari u Zbogom SFRJ, Gavrilo (a ko drugi?) u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu, Stiv Hajdebreht u Avgustu u okrugu Osejdž i Merkl Franc u Kazimiru i Karolini. Tako je na papiru. U pozorišnom kosmosu, satkanom od čuda i emocija, i dalje je tu, snažno prisutan u neobjašnjivoj odsutnosti.
O glumačkom umeću, talentu i značaju za pozorišnu i filmsku umetnost više od onih uloga koje je odigrao, a svaka je bila i posebna i upečatljiva, govore uloge koje nikada neće igrati, a koje bi bile njegove.
Od kada ga nema na sceni, pravljene su mnoge podele. U gotovo svakoj je, nekad samo u mislima, a često i izgovoreno, Marinko Madžgalj.