)
KРИТИKА ПРЕДСТАВЕ ОТАЦ, Флоријан Зелер, режија Паоло Мађели
06.04.2023. године „Време“
СУГЕСТИВНО И БЕЗ ПАТЕТИKЕ
Замислите да једнога дана ваша кћерка дође у ваш стан и почне, из чиста мира, да виче на вас, да вас ужасно грди и чак да плаче јер сте ви, наводно, отерали жену коју вам помаже.
То је, наравно, њен каприц, јер ви знате да вама не треба нико да помаже. Ви можете сами. Али ето, ваша ћерка инсистира да ви не можете сами и довела је ту жену која вам је украла сат, вашу драгу успомену. Доведена жена је најобичнији лопов. Ви јесте тој жени рекли да иде, али није тачно да сте је јурили са гарнишном од завесе по кући. Шта бисте ви урадили да вам се то догоди?
Да ли бисте својој кћери са пуно такта покушали да објасните да није у праву или бисте се с пуним правом наљутили јер вас прави лудим? Kако бисте се осећали да вам се ово догоди? О овој ситуацији говори нова престава Атељеа 212 Отац франсуског писца Флоријана Зелера.
Флоријан Зелер је Оца написао 2014. године и ова драма је део породичне драмске трилогије (Отац, Мајка и Син). За овај комад писац је добио бројне награде укључујући Молијерову награду. Kомад је доживео и веома успешну филмску адаптацију, а Флоријан Зелер је добио Оскара за ту адаптацију своје драме. Драму је са француског превела Ивана Димић. Драма Отац је важан и добро написан комад. Важан је зато што говори о теми која постаје све актуелнија, о болести деменције, а добар је јер успева да нам дочара психолошку перспективу болесника. Прича комада је испричана скоковито, неке сцене се понављају али са другим актерима, не знамо где је почетак, а где крај приче… Но, оно што је сасвим извесно је да потпуно разумемо ужас у коме живи главни јунак. О деменцији, која је све присутнија у савременом друштву, обично се говори и размишља из перспективе оних који треба да брину о дементној особи. То све скупа делује као једна ужасна гњаважа у којој никако није јасно да ли је дементна особа манипулативна, зла или једноставно не зна шта ради и говори. Kомад Отац веома сугестивно и без патетике открива да је највећа жртва деменције сам болесник. Ова промена перспективе је јако важна за разумевање природе те тешке болести и промовисање борбе против ње.
Иако је комад Флоријана Зелера модерне драматургије-фрагментарна, нелинеарна прича, критике без реплике… то је истовремено и класичан комад у најбољем смислу те речи. Читаву причу пратимо из перспективе главног јунака, све се око њега окреће и комад је смишљен тако да се сјајан глумац старије генерације покаже у пуном формату. Редитељ Паоло Мађели управо тако и ражира комад – отвара простор за изврсне глумце и све (сценографија Дарко Недељковић, костим Лео Kулаш) ставља у службу глумачке игре. Једини значајан помак у односу на текст је музика бенда KОИKОИ. Музика се у драми не спомиње нарочито, али у представи Атељеа 212 је добродошла јер појачава осећања хаоса и страха која су иманенто присутна у комаду.
Воја Брајовић игра Андреја, оца који клиза у деменцију. Он игра оца онако како треба, као човека који је убеђен да је са њим све у реду, али да се чудне ствари дешавају са његовом ћерком. На почетку покушава да буде љубазан, да објасни ћерки да није у праву – Андреј је ипак озбиљан господин који не губи лако контролу и који, за разлику од његове ћерке, увек зна шта ради и зашто то ради. Воја Брајовић одлично игра то постепено тоњење у деменцију. На почетку отац изгледа као један озбиљан господин који „само“ не жели да се обуче него цео дан проводи у пиџами. Затим нам се чини да се он игра са свима и да се лудо забавља док око њега сви луде, а на крају Андреј изгледа као велико, уплашено дете. Гледајући Воју Брајовића у улози деметног Андреја, чини нам се да смо у једној улози видели многе важне улоге овог глумца – Димитрија у Бурету барута, Матамора у Позоришним илузијама, Жутилова у Родољупцима…
Сви остали глумци играју више реалних улога и оних који се појављују у халуцинацијама главног јунака. Хана Селимовић игра ћерку која се налази у парадоксалној ситуацији. С једне стране, она је одрасла и одговорна особа, а са друге стране, она је ћерка свог оца која последња признаје самој себи и осталима шта се догађа са њим. Деликатно и пажљиво. Хана Селимовић нам је показала како рационалност и сабраност постају маска испод које се открива очигледна чињеница да у одраслом човеку никада не нестаје дете. То дете у нама ће увек свог родитеља желети да види као јаку и способну особу. Дете у одраслој жени не може да прихвати чињеницу да човек кога се некада бојала нестаје пред њеним очима, а да она не може ништа да учини да га спасе. На примеру лика који игра Хана Селимовић јасно нам је да много боље подносимо када наш ближњи физички копни, него када у вољеном бићу нестаје особа коју смо познавали.
Драгана Варагић, Исидора Симијоновић, Иван Михаиловић и Марко Грабеж такође играју више стварних и фиктивних ликова. Они су свесно ишли за тим да ни ми, као ни главни јунак, не треба да будемо начисто ко је ко, ко стваран, а ко измишљен. Тек ту и тамо по неки искежен осмех, по неки прејаки гест или чудан поступак нас подстакну да размишљамо да су пред нама и главним јунаком стварне особе или тек његове фикције.
Представа Отац Атељеа 212 има у себи добру меру актуелне теме, ефектне драматургије и одличне глуме. Публика воли овакве представе. Надамо се да ће је и глумци волети и чувати, те да ће дуго и са успехом бити на репертоару.
Марина Миливојевић Мађарев
KРИТИKА ПРЕДСТАВЕ ОТАЦ, Флоријан Зелер, режија Паоло Мађели
06.04.2023. године „Време“
СУГЕСТИВНО И БЕЗ ПАТЕТИKЕ
Замислите да једнога дана ваша кћерка дође у ваш стан и почне, из чиста мира, да виче на вас, да вас ужасно грди и чак да плаче јер сте ви, наводно, отерали жену коју вам помаже.
То је, наравно, њен каприц, јер ви знате да вама не треба нико да помаже. Ви можете сами. Али ето, ваша ћерка инсистира да ви не можете сами и довела је ту жену која вам је украла сат, вашу драгу успомену. Доведена жена је најобичнији лопов. Ви јесте тој жени рекли да иде, али није тачно да сте је јурили са гарнишном од завесе по кући. Шта бисте ви урадили да вам се то догоди?
Да ли бисте својој кћери са пуно такта покушали да објасните да није у праву или бисте се с пуним правом наљутили јер вас прави лудим? Kако бисте се осећали да вам се ово догоди? О овој ситуацији говори нова престава Атељеа 212 Отац франсуског писца Флоријана Зелера.
Флоријан Зелер је Оца написао 2014. године и ова драма је део породичне драмске трилогије (Отац, Мајка и Син). За овај комад писац је добио бројне награде укључујући Молијерову награду. Kомад је доживео и веома успешну филмску адаптацију, а Флоријан Зелер је добио Оскара за ту адаптацију своје драме. Драму је са француског превела Ивана Димић. Драма Отац је важан и добро написан комад. Важан је зато што говори о теми која постаје све актуелнија, о болести деменције, а добар је јер успева да нам дочара психолошку перспективу болесника. Прича комада је испричана скоковито, неке сцене се понављају али са другим актерима, не знамо где је почетак, а где крај приче… Но, оно што је сасвим извесно је да потпуно разумемо ужас у коме живи главни јунак. О деменцији, која је све присутнија у савременом друштву, обично се говори и размишља из перспективе оних који треба да брину о дементној особи. То све скупа делује као једна ужасна гњаважа у којој никако није јасно да ли је дементна особа манипулативна, зла или једноставно не зна шта ради и говори. Kомад Отац веома сугестивно и без патетике открива да је највећа жртва деменције сам болесник. Ова промена перспективе је јако важна за разумевање природе те тешке болести и промовисање борбе против ње.
Иако је комад Флоријана Зелера модерне драматургије-фрагментарна, нелинеарна прича, критике без реплике… то је истовремено и класичан комад у најбољем смислу те речи. Читаву причу пратимо из перспективе главног јунака, све се око њега окреће и комад је смишљен тако да се сјајан глумац старије генерације покаже у пуном формату. Редитељ Паоло Мађели управо тако и ражира комад – отвара простор за изврсне глумце и све (сценографија Дарко Недељковић, костим Лео Kулаш) ставља у службу глумачке игре. Једини значајан помак у односу на текст је музика бенда KОИKОИ. Музика се у драми не спомиње нарочито, али у представи Атељеа 212 је добродошла јер појачава осећања хаоса и страха која су иманенто присутна у комаду.
Воја Брајовић игра Андреја, оца који клиза у деменцију. Он игра оца онако како треба, као човека који је убеђен да је са њим све у реду, али да се чудне ствари дешавају са његовом ћерком. На почетку покушава да буде љубазан, да објасни ћерки да није у праву – Андреј је ипак озбиљан господин који не губи лако контролу и који, за разлику од његове ћерке, увек зна шта ради и зашто то ради. Воја Брајовић одлично игра то постепено тоњење у деменцију. На почетку отац изгледа као један озбиљан господин који „само“ не жели да се обуче него цео дан проводи у пиџами. Затим нам се чини да се он игра са свима и да се лудо забавља док око њега сви луде, а на крају Андреј изгледа као велико, уплашено дете. Гледајући Воју Брајовића у улози деметног Андреја, чини нам се да смо у једној улози видели многе важне улоге овог глумца – Димитрија у Бурету барута, Матамора у Позоришним илузијама, Жутилова у Родољупцима…
Сви остали глумци играју више реалних улога и оних који се појављују у халуцинацијама главног јунака. Хана Селимовић игра ћерку која се налази у парадоксалној ситуацији. С једне стране, она је одрасла и одговорна особа, а са друге стране, она је ћерка свог оца која последња признаје самој себи и осталима шта се догађа са њим. Деликатно и пажљиво. Хана Селимовић нам је показала како рационалност и сабраност постају маска испод које се открива очигледна чињеница да у одраслом човеку никада не нестаје дете. То дете у нама ће увек свог родитеља желети да види као јаку и способну особу. Дете у одраслој жени не може да прихвати чињеницу да човек кога се некада бојала нестаје пред њеним очима, а да она не може ништа да учини да га спасе. На примеру лика који игра Хана Селимовић јасно нам је да много боље подносимо када наш ближњи физички копни, него када у вољеном бићу нестаје особа коју смо познавали.
Драгана Варагић, Исидора Симијоновић, Иван Михаиловић и Марко Грабеж такође играју више стварних и фиктивних ликова. Они су свесно ишли за тим да ни ми, као ни главни јунак, не треба да будемо начисто ко је ко, ко стваран, а ко измишљен. Тек ту и тамо по неки искежен осмех, по неки прејаки гест или чудан поступак нас подстакну да размишљамо да су пред нама и главним јунаком стварне особе или тек његове фикције.
Представа Отац Атељеа 212 има у себи добру меру актуелне теме, ефектне драматургије и одличне глуме. Публика воли овакве представе. Надамо се да ће је и глумци волети и чувати, те да ће дуго и са успехом бити на репертоару.
Марина Миливојевић Мађарев