СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА – 27. март 2015.

23. март 2015

У петак и суботу 27. и 28. марта 2015, поводом Светског дана позоришта, Атеље 212 отвара своја врата и организује велику промотивну ВИКЕНД АКЦИЈУ – Очекују Вас попусти, промоције и  поклони изненађења!
Позивамо вас да овог викенда будете део велике позоришне сцене и наступите у својој најбољој улози. Јер, тог дана читав свет ће бити једна велика позорница!
Благајна ради од 10:оо до 15:00

Светски дан позоришта

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ITI конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта. Његов предлог је прихваћен са одушевљењем. Од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.
На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.
Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима
Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто (Jean Cocteau) 1962. Овогодишњу поруку, написао је један од најзначајнијих театарских стваралаца данашњице – пољски редитељ Кшиштоф Варликовски:

Порука за Светски дан позоришта 2015.

Позоришне прегаоце најлакше проналазимо ван позоришта. То су обично они који позориште не користе као машину за репродуковање клишеа и конвенција. Они проналазе пулсирајуће изворе и живе токове река који привидно заобилазе позоришне дворане где се свакодневно окупљају легије људи у настојањима да подражавају некакве светове. Имитирамо, уместо да стварамо властите светове који треба да су фокусирани, чак и да зависе од дебате са публиком и њених реакција; ти светови протичу скривени а позориште једино има моћ да их открије.
Такве водиче налазим углавном у прози. Стално и свакодневно размишљам о писцима кοји су, пре стотинак година, пророчки, иако опрезно, описали сумрак европских богοва кοји је нашу цивилизацију оставио у тами, до данас неразјашњеној. Мислим на Франца Кафку, Томаса Мана и Марсела Пруста. Данас бих овој групи пророка додао и Џона Максвела Куција.
Њихово заједничко осећање небрањеног краја света, не планете, већ модела међуљудских односа, поредака и побуне, сада нас снажно прати. Нас, који живимо после завршетка света. Насупрот криминалу и конфликтима који се разбуктавају све више и више да ни свеприсутни медији са њима не држе корак. Али ови пожари брзо постају досадни, неопозиво нестају из медијских извештаја, а ми остајемо беспомоћни, престрављени, опкољени. Више не успевамо да градимо куле, а зидине, кοје тврдоглаво подижемо, не бране нас ни од чега, напротив, саме траже заштиту и бригу трошећи највећи део наше животне енергије. А ми немамо снаге ни да покушамо да видимо шта је иза капије, иза зида. И само због тога треба да постоји позориште и у томе да тражи своју моћ. Да завирује тамо где је гледање забрањено.
„Предање покушава да објасни необјашњиво. Пошто оно проистиче из истините подлоге, мора у необјашњивом и окончати“ – речи које је Кафка уздигао до метаморфозе предања о Прометеју снажно се односе на то какво позориште треба да буде и таквом позоришту, које треба да има почетак у дубини истине и да проналази крај у свим његовим делатницима, онима на сцени и онима у публици, честитам свим срцем.
Кшиштоф Варликовски

С пољског превео
Зоран Ђерић

У петак и суботу 27. и 28. марта 2015, поводом Светског дана позоришта, Атеље 212 отвара своја врата и организује велику промотивну ВИКЕНД АКЦИЈУ – Очекују Вас попусти, промоције и  поклони изненађења!
Позивамо вас да овог викенда будете део велике позоришне сцене и наступите у својој најбољој улози. Јер, тог дана читав свет ће бити једна велика позорница!
Благајна ради од 10:оо до 15:00

Светски дан позоришта

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ITI конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта. Његов предлог је прихваћен са одушевљењем. Од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.
На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.
Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима
Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто (Jean Cocteau) 1962. Овогодишњу поруку, написао је један од најзначајнијих театарских стваралаца данашњице – пољски редитељ Кшиштоф Варликовски:

Порука за Светски дан позоришта 2015.

Позоришне прегаоце најлакше проналазимо ван позоришта. То су обично они који позориште не користе као машину за репродуковање клишеа и конвенција. Они проналазе пулсирајуће изворе и живе токове река који привидно заобилазе позоришне дворане где се свакодневно окупљају легије људи у настојањима да подражавају некакве светове. Имитирамо, уместо да стварамо властите светове који треба да су фокусирани, чак и да зависе од дебате са публиком и њених реакција; ти светови протичу скривени а позориште једино има моћ да их открије.
Такве водиче налазим углавном у прози. Стално и свакодневно размишљам о писцима кοји су, пре стотинак година, пророчки, иако опрезно, описали сумрак европских богοва кοји је нашу цивилизацију оставио у тами, до данас неразјашњеној. Мислим на Франца Кафку, Томаса Мана и Марсела Пруста. Данас бих овој групи пророка додао и Џона Максвела Куција.
Њихово заједничко осећање небрањеног краја света, не планете, већ модела међуљудских односа, поредака и побуне, сада нас снажно прати. Нас, који живимо после завршетка света. Насупрот криминалу и конфликтима који се разбуктавају све више и више да ни свеприсутни медији са њима не држе корак. Али ови пожари брзо постају досадни, неопозиво нестају из медијских извештаја, а ми остајемо беспомоћни, престрављени, опкољени. Више не успевамо да градимо куле, а зидине, кοје тврдоглаво подижемо, не бране нас ни од чега, напротив, саме траже заштиту и бригу трошећи највећи део наше животне енергије. А ми немамо снаге ни да покушамо да видимо шта је иза капије, иза зида. И само због тога треба да постоји позориште и у томе да тражи своју моћ. Да завирује тамо где је гледање забрањено.
„Предање покушава да објасни необјашњиво. Пошто оно проистиче из истините подлоге, мора у необјашњивом и окончати“ – речи које је Кафка уздигао до метаморфозе предања о Прометеју снажно се односе на то какво позориште треба да буде и таквом позоришту, које треба да има почетак у дубини истине и да проналази крај у свим његовим делатницима, онима на сцени и онима у публици, честитам свим срцем.
Кшиштоф Варликовски

С пољског превео
Зоран Ђерић