)
U petak i subotu 27. i 28. marta 2015, povodom Svetskog dana pozorišta, Atelje 212 otvara svoja vrata i organizuje veliku promotivnu VIKEND AKCIJU – Očekuju Vas popusti, promocije i pokloni iznenađenja!
Pozivamo vas da ovog vikenda budete deo velike pozorišne scene i nastupite u svojoj najboljoj ulozi. Jer, tog dana čitav svet će biti jedna velika pozornica!
Blagajna radi od 10:oo do 15:00
Svetski dan pozorišta
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem. Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. Ovogodišnju poruku, napisao je jedan od najznačajnijih teatarskih stvaralaca današnjice – poljski reditelj Kšištof Varlikovski:
Poruka za Svetski dan pozorišta 2015.
Pozorišne pregaoce najlakše pronalazimo van pozorišta. To su obično oni koji pozorište ne koriste kao mašinu za reprodukovanje klišea i konvencija. Oni pronalaze pulsirajuće izvore i žive tokove reka koji prividno zaobilaze pozorišne dvorane gde se svakodnevno okupljaju legije ljudi u nastojanjima da podražavaju nekakve svetove. Imitiramo, umesto da stvaramo vlastite svetove koji treba da su fokusirani, čak i da zavise od debate sa publikom i njenih reakcija; ti svetovi protiču skriveni a pozorište jedino ima moć da ih otkrije.
Takve vodiče nalazim uglavnom u prozi. Stalno i svakodnevno razmišljam o piscima kοji su, pre stotinak godina, proročki, iako oprezno, opisali sumrak evropskih bogοva kοji je našu civilizaciju ostavio u tami, do danas nerazjašnjenoj. Mislim na Franca Kafku, Tomasa Mana i Marsela Prusta. Danas bih ovoj grupi proroka dodao i Džona Maksvela Kucija.
Njihovo zajedničko osećanje nebranjenog kraja sveta, ne planete, već modela međuljudskih odnosa, poredaka i pobune, sada nas snažno prati. Nas, koji živimo posle završetka sveta. Nasuprot kriminalu i konfliktima koji se razbuktavaju sve više i više da ni sveprisutni mediji sa njima ne drže korak. Ali ovi požari brzo postaju dosadni, neopozivo nestaju iz medijskih izveštaja, a mi ostajemo bespomoćni, prestravljeni, opkoljeni. Više ne uspevamo da gradimo kule, a zidine, kοje tvrdoglavo podižemo, ne brane nas ni od čega, naprotiv, same traže zaštitu i brigu trošeći najveći deo naše životne energije. A mi nemamo snage ni da pokušamo da vidimo šta je iza kapije, iza zida. I samo zbog toga treba da postoji pozorište i u tome da traži svoju moć. Da zaviruje tamo gde je gledanje zabranjeno.
„Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati“ – reči koje je Kafka uzdigao do metamorfoze predanja o Prometeju snažno se odnose na to kakvo pozorište treba da bude i takvom pozorištu, koje treba da ima početak u dubini istine i da pronalazi kraj u svim njegovim delatnicima, onima na sceni i onima u publici, čestitam svim srcem.
Kšištof Varlikovski
S poljskog preveo
Zoran Đerić
U petak i subotu 27. i 28. marta 2015, povodom Svetskog dana pozorišta, Atelje 212 otvara svoja vrata i organizuje veliku promotivnu VIKEND AKCIJU – Očekuju Vas popusti, promocije i pokloni iznenađenja!
Pozivamo vas da ovog vikenda budete deo velike pozorišne scene i nastupite u svojoj najboljoj ulozi. Jer, tog dana čitav svet će biti jedna velika pozornica!
Blagajna radi od 10:oo do 15:00
Svetski dan pozorišta
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem. Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. Ovogodišnju poruku, napisao je jedan od najznačajnijih teatarskih stvaralaca današnjice – poljski reditelj Kšištof Varlikovski:
Poruka za Svetski dan pozorišta 2015.
Pozorišne pregaoce najlakše pronalazimo van pozorišta. To su obično oni koji pozorište ne koriste kao mašinu za reprodukovanje klišea i konvencija. Oni pronalaze pulsirajuće izvore i žive tokove reka koji prividno zaobilaze pozorišne dvorane gde se svakodnevno okupljaju legije ljudi u nastojanjima da podražavaju nekakve svetove. Imitiramo, umesto da stvaramo vlastite svetove koji treba da su fokusirani, čak i da zavise od debate sa publikom i njenih reakcija; ti svetovi protiču skriveni a pozorište jedino ima moć da ih otkrije.
Takve vodiče nalazim uglavnom u prozi. Stalno i svakodnevno razmišljam o piscima kοji su, pre stotinak godina, proročki, iako oprezno, opisali sumrak evropskih bogοva kοji je našu civilizaciju ostavio u tami, do danas nerazjašnjenoj. Mislim na Franca Kafku, Tomasa Mana i Marsela Prusta. Danas bih ovoj grupi proroka dodao i Džona Maksvela Kucija.
Njihovo zajedničko osećanje nebranjenog kraja sveta, ne planete, već modela međuljudskih odnosa, poredaka i pobune, sada nas snažno prati. Nas, koji živimo posle završetka sveta. Nasuprot kriminalu i konfliktima koji se razbuktavaju sve više i više da ni sveprisutni mediji sa njima ne drže korak. Ali ovi požari brzo postaju dosadni, neopozivo nestaju iz medijskih izveštaja, a mi ostajemo bespomoćni, prestravljeni, opkoljeni. Više ne uspevamo da gradimo kule, a zidine, kοje tvrdoglavo podižemo, ne brane nas ni od čega, naprotiv, same traže zaštitu i brigu trošeći najveći deo naše životne energije. A mi nemamo snage ni da pokušamo da vidimo šta je iza kapije, iza zida. I samo zbog toga treba da postoji pozorište i u tome da traži svoju moć. Da zaviruje tamo gde je gledanje zabranjeno.
„Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati“ – reči koje je Kafka uzdigao do metamorfoze predanja o Prometeju snažno se odnose na to kakvo pozorište treba da bude i takvom pozorištu, koje treba da ima početak u dubini istine i da pronalazi kraj u svim njegovim delatnicima, onima na sceni i onima u publici, čestitam svim srcem.
Kšištof Varlikovski
S poljskog preveo
Zoran Đerić